Korak do (ne)uspeha

Sezona 2017 je gotova, a čini se kao najduža u modernom dobu ovog sporta u Srbiji.

Sistem i kalendar takmičenja su i ove godine bili specifični u odnosu na prethodne godine, ali neke stvari ostaju iste.

Prva stvar koju moramo da primetimo je da dve ekipekoje su prošle godine počele sezonu u prvoj ligi ove godine uopšte nisu u sistemu takmičenja, od kojih je jedna od ekipa godinama standardni član prve lige Srbije – Radnički Nova Pazova, a druga ekipa Tašmajdan Tigrovi koji su takođe u početku imali velike ambicije i što je još važnije za naš sport – brojnu publiku.

Druga stvar oko koje se svi pitamo od početka sezone je promena ekipa u A i B grupi na pola sezone. Ekipa koja je na poslednjem mestu u A grupi na kraju prvog dela sezone ispada u B grupu, a njeno mesto popunjava prva ekipa iz B grupe. Na samom početku sezone svi su mislili da je potpuno predvidivo da će Radnički iz Niša ispasti iz A grupe, a da će njihovo mesto popuniti imenjak sa Novog Beograda. Čemu služi ova promena?

Radnički iz Niša je sve iznenadio i pobedama nad dve ekipe iz “velike trojke”bio jako blizu opstanka u A grupi i od predvidivog nastalo je nešto potpuno šokantno, a tome su doprinele i velike oscilacije u igri i sastavu ekipe Dorćola. Posle dugogodišnje dominacije Dorćola nepredvidivo je baš ono što je potrebno srpskoj ragbi ligi. U svakom slučaju napredak Nišlija je očigledan u svakom pogledu, ne samo na terenu. Medijska zastupljenost i isticanje šampionskih ambicija izbijaju u prvi plan i zaista su nešto osvežavajuće, a utakmiceprotiv njih bile su pravo uživanje. Prvi put imamo ekipu koja nije iz Beograda, a jasno ističe šampionske ambicije. Takva ekipa se na pola sezone odjednom više ne takmiči u A grupi i njihovo mesto zauzima ekipa iz manje-više razvojne B grupe u kojoj se godinama izdvaja Radnički sa Novog Beograda, pa je tako bilo i ovaj put.

Sada se vraćamo na priču o dve ekipe koje se više ne takmiče –Tašmajdan Tigrovi i ponovo Radnički, ali iz Nove Pazove.

Između ove dve ekipe je počelo da nastaje pravo sportsko rivalstvo, viđali smo neke od najneizvesnijih utakmica što u regularnom delu prvenstva, što u direktnoj borbi za opstanak i toga odjednom više nema. U čemu je problem?

Obe ekipe su počele takmičenje u prvoj ligi, ali nisu ga završile i obe ekipe su ugasile svoje seniorske ekipe, zauvek ili privremeno. Kako je problem nastao?

Očigledno obe ekipe nisu bile dorasle takmičenju u prvoj ligi u datom trenutku, ne toliko zbog samog kvaliteta sastava, već najviše zbog nedovoljnog broja igrača u sastavu, na prvi pogled. U tom trenutku Radnički NP ima juniorsku ekipu, Tigrovi nemaju, ali imaju nekoliko igrača koji su napunili 16 godina i stekli su pravo nastupa za prvi tim. Već posle 2. kola ekipe objavljuju da ne mogu da izdrže sezonu do kraja i da nemaju dovoljno igrača da nastave takmičenje. Evo šta je suštinski problem.

Pre dve sezone takođe smo imali 6 ekipa u prvoj ligi i sve ekipe su uspele da naizgled bez problema završe svoju sezonu (te godine su Tigrovi nastupili protiv Partizana sa samo 11 igrača). To je bio prvi putda imamo 6 ekipa u prvoj ligi i to zaista lepo izgleda i ima mnogo prednosti, ali ne po svaku cenu. Radnički NP verovatno nije ni želeo da nastupa u prvoj ligi, a njihovi najbolji igrači su izrazili želju da nastupaju za ‘’jače” klubove, što su i uradili,ali tek kada se njihova matična ekipa “raspala”. Dakle to objašnjava ono od malopre -ne po svaku cenu. Stvari se neprestano menjaju. Ragbi je amaterski sport, ljudi imaju svoje poslove sa radnim vremenom koje se često poklapa sa terminima utakmica i treninga itd. Ono što je potrebno da se desi je da klubovi i savez (Ragbi 13 federacija Srbije) pre početka svake sezone iskomuniciraju o stanju u svojim klubovima i njihovim ambicijama za sledeću sezonu i prema tome odluče u kojoj ligi treba da nastupaju. Ovokažemo jer smatramo da bi oba kluba imala mnogo veću šansu za opstanak da su počeli sezonu 2016. u drugoj ligi. Prvo, klubovi moraju da budu iskreni prema sami sebi, da shvate i kažu u kakvom se stanju nalaze i koja su ima realna dostignuća i što je još važnije dugoročne ambicije. Stanje kod Tigrova se drastično promenilo u odnosu na početne šampionske ambicije i oni, za razliku od Nove Pazove, verovatno nisu bili iskreni prema sebi. To je jako teško uraditi, pre svega priznati samom sebi, a onda i drugimada iako si se izborio za pravo nastupa u prvoj ligi ipak možda ne bi trebao da nastupaš u najjačem takmičenju i što je najvažnije za ovu priču protiv najjačih klubova. Zašto protiv najjačih klubova? Spomenuli smo da su obe ekipe imale neke juniorske igrače, a pouzdano znamo da nijedan mladi igrač Tigrova nije dobio šansu, kao i veliki broj početnika koji su dolazili na treninge, ne znamo kakav je slučaj sa Radničkim NP, ali suština je ista. Kada ekipa nema veliki broj igrača mora da se osloni na igrače koji su veterani, juniori ili početnici. Kada ekipa nastupa u prvoj ligi imate priliku da igrate protiv igrača koji su pre svega fizički na polu-profesionalnom nivou i ne bi bilo moralno da stavite jednog mladića od 16 godina protiv jednog Čakija, Sajle, Steve, braće Milutinović. Isti je slučaj sa početnicima, a sa veteranima je malo drugačije. Pričamo iskreno i o temama o kojima smo pričali sa predstavnicima svih ovih grupa ljudi koje spominjemo. Sada prelazimo na ‘’veterane’’, dakle veteranima smatramo sve one koji imaju određeno iskustvo, ali ragbi im nije primaran u zivotu (možda im je nekada bio), nisu dovoljno ili uopšte posvećeni treningu iz xy razloga, nemaju ambiciju ili mogućnost da previše napreduju i izbore se za mesto u reprezentaciji, ali vole ragbi i rado bi ga igrali –ali ne protiv Steve, Sajle, Čakija, braće Milutinović. Isti slučaj je i sa juniorima i svim vrstama početnika. Neko je ovo morao da kaže, a mi smo pričali o ovome sa mnogim ljudima koji su nam to otvoreno rekli, ali najveći je problem sa onim ljudima koji to nisu otvoreno rekli, ali to zaista misle. Možda ni oni nisu toga svesni, ali duboko u sebi to zaista misle. Možda i ne toliko duboko, ali to ne treba da bude i nije nikakva sramota. Ragbi je kontaktni sport i razlike u nivou igre i fizičke spreme su velike, a povrede mogu da budu opasne ako ne znamo gde nam je granica. Tako dolazi do slučaja da ekipa treba da igra protiv nekoga iz “velike trojke” i igrači naprasno otkazuju, ne mogu da izađu sa posla, bolesni su, idu na svadbu i svi ostali razlozi koje svi dobro znamo. Mnogi od veterana ne žele da odu sa posla iostanu bez dnevnice, ili bolesni izađu na teren da pomognu ekipi da izgubi 40 umesto 70 poena razlike, a da pri tome mogu da dobiju i poštene “batine”. Zato smatramo da je za obe ekipe bilo bolje da počnu sezonu u drugoj ligi gde veteranima ne bi bio problem da odigraju utakmicu slabijeg intenziteta, početnicima da osete igru i odluče da li je ragbi uopšte sport za njih, a juniorima da se iskale protiv slabijih ekipa, nauče nešto od veteranai kada dođe vreme izađu na megdan najjačim ekipama. Svi znamo da je najvažnija ta prva utakmica, kada jednom nekoga ubacite u vatru posle sve ide mnogo lakše, do trenutkakada jednom ili dva puta neko ne dobije šansu jer se igra protiv jakog protivnika njemu opada moral, samopouzdanje i ljudi se okreću drugim obavezama u životu jer nisu dobili od ragbija ono što su želeli.

Utakmica? E izvini, ali u nedelju baš moram na svadbu…

Obe ekipe o kojima sada konkretno pričamo imale su i reprezentativce koji žele i spremni su da se takmiče na najvišem nivou i napreduju što je više moguće, ali kada odskačete od ostatka ekipe (pre svega po ambicijama) i igrate utakmice koje su unapred izgubljene jako je teško napredovati. Tako su Radnički NP i Tigrovi mogli da igraju drugu ligu, da mladi igrači i početnici dobiju šansu da napreduju, veterani da se izigraju bez bojazni da će biti pregaženi od strane već pomenutih igrača, a da Gak, Nikac, Madža, Žare i svi igrači koji imaju ambiciju da postanu reprezentativci nastupaju za neku od ekipa iz prve lige i kroz jake utakmice dostignu još veći nivo, a istovremeno pomognu svojim matičnim ekipama i mladima da napreduju. E sad, kada spominjemo reprezentaciju tu se otvara novi problem u konkretnoj sezoni 2016. koji se verovatno ponavljao, možda ne u tolikoj meri i kroz ranije sezone. To su termini treninga reprezentacije koji su se jako često podudarali sa treninzima većine ekipa. Kada ključni igrači svih ekipa odu na trening reprezentacije prvo nema ko da vodi treninge, drugo nema dovoljno ljudi na treningu i manje iskusni igrači nemaju od koga da pokupe znanje i steknu neopohodno iskustvo. U tom slučaju napreduje tih nekoliko igrača koji su jezgro ekipe i napreduje reprezentacija u datom trenutku, ali na duže staze ekipe propadaju i mladi igrači koji su ključ uspeha ne dobijaju šansu da igraju i napreduju. Ove godine smo imali slučaj da je reprezentacija imala ukupno 5 treninga, što je takođe jako loše. Moramo da težimo ka tome da igrači koji su već koliko toliko zreli i znaju šta žele imaju svu mogućnost da uđu u ritam treninga na maltene polu-profesionalnom nivou tako što bi različitim danima imali treninge klubova i reprezentacije i tako kroz ciklus od 2 ili 3 godine stvaramo uigranu grupu ljudi na visokom nivou treninga koja istovremeno pomaže svojim ekipama da napreduju i stvaraju nove igrače koji će se priključivati i adaptirati u reprezentativnu grupu.

Poučeni pričom o Novoj Pazovi i Tigrovima sada se vraćamo na početak ovog teksta i sezoni 2017. Ono što nas brine su ponovo rezultati od preko 50 i više poena razlike u drugom delu sezone. U pauzama između prolećnog i jesenjeg dela šampionata dva imenjaka iz Niša i Beograda zamenili su mesta i tako je Radnički Novi Beograd u jesenjem delu sezone nastupao u A grupi. Da li je to zaista bilo potrebno i da li je iko timeprofitirao?

Radnički Novi Beograd je klasičan primer kluba koji ima i mlade igrače, početnike i veterane u svojoj ekipi, godinama su prisutni i igraju lep ragbi sa razumevanjem igre. Ako se ne varamo već im se dešavalo da istupe iz takmičenja u prvoj ligijer su pošteno smatrali da nisu spremni za to, nikada nisu isticali šampionske ambicije i nastup u prvoj ligi bi tada bio samo korak u nazad kao u slučaju Tigrova i Nove Pazove. Možda postoje šampionske ambicije za narednih 5 godina kada stasa odlična generacija njihovih juniora, ali trenutno ne. Da li je Novom Beogradu zaista bilo potrebno da nastupaju u A grupi u ovom delu sezone gde su pretrpeli težak poraz od Partizana u kome su nastupili sa samo 14 igrača, ali i pružili odličan otpor Dorćolu i na kraju pobedili taj Radnički iz Niša sa šampionskim ambicijama. Ako pogledamo rezultate Niša i Novog Beograda vidimo da ekipa iz Niša postiže bolje rezultate protiv Partizana i ostalih “jakih” ekipa nego što to čini ekipa sa Novog Beograda, koja jako dobro igraprotiv ekipa “srednjeg” kvaliteta. Dakle tanka je granica između dva kluba imenjaka, ali upravo u tome leži poenta naše priče.


Ukoliko imate ekipu koja ima šampionske ambicije i igrače koji žele da igraju na reprezentativnom nivou onda im treba omogućiti napredak i nastup protiv najjačih ekipa. Sa druge strane ako imate ekipu sa velikim brojem veterana koje smo već detaljno opisali, početnika i juniora koji tek treba da napreduju onda možda i nije najpametnije staviti ih na megdan najjačim ekipama i ponovoističemo najjačim igračima i da tako izgube mnoge igrače i dožive sudbinu Radničkog iz Nove Pazove i Tašmajdan Tigrova. Sada imamo sličnu situaciju i sa ekipom Dorćola koja na kraju sezone nije izašla na teren protiv Crvene zvezde i pretrpela dva teška poraza od Partizana. Dakle, upravo ono što smo isticali kroz ceo tekst, ukoliko se ne vrate najbolji igrači Dorćol mora dobro da se preispita šta im je činiti u sledećoj sezoni.

Zaključak je da svaki klub mora da popriča sa svojim igračima, sagleda sa čime raspolaže i da se izjasni o svojim ambicijama, da li se klub nalazi u fazi razvoja ili ima šampionske ambicije za tekuću ili bar nerednu godinu i na osnovu toga da igra protiv ekipa istog opredeljenja, a kroz Kup Srbije i prvenstvo Balkana svakako svi dobijaju šansu da se takmiče i protiv najboljih ekipa. Ne želimo da se u narednom periodu ugasi još jedna ekipa koja je godinama prisutna. Jednostavno ako u ekipi nema igrača koji imaju najviše ciljeve ne treba ih stavljati u isti koš sa igračima koji žele da ostvare internacionalne karijere. Bolje je odigrati sezonu u drugoj ligi, sabrati redove i dati šansu mladima i početnicima da se izgrade, nego trpeti teške poraze u prvoj ligi i slušati razne izgovore od strane veterana, a stavljati igrače koji nisu spremni na megdan nekim jako ozbiljnim i nemilosrdnim igračima. Kada osetimo trenutak uvek možemo da kažemo “E spremni smo, ova sezona je naša”…

Neka ragbi liga neprestano raste!

Autor: Stefan Nikolić, RLK Crvena zvezda

Related Post